Naletim na FB uz jutarnju kafu, pa ko velim da podelim sa vama…

“Ko nije voleo motore kao mlad? A ja sam baš voleo da divljam, vozikam devojke po gradu, da popravljam i čačkam delove… Pošto sam bio pomalo blesav, moj otac i stric su, da bi mi sačuvali glavu i sklonili me sa ulice, predložili da pređem u neku ozbiljniju priču, pod kontrolisanim uslovima. Imao sam neke drugare koji su vozili trke automobila, pa sam svoje znanje s motocikla jednostavno prebacio na automobilizam i iste godine napravio jedan od bržih automobila u toj klasi.

Te 2012. sam vozio trening na Tari i u zadnjoj krivini pred cilj naleteo sam na šljunak, iako to nije bila kritična krivina. Sve se desilo u deliću sekunde, bankina je proletela kroz vozačeva vrata… slabo se sećam detalja tog dana, ali znam da je cela ta agonija trajala oko 7 sati i da nisam bio živ nekih minut ipo.

Težak sam čovek, ako nešto zacrtam, to mora da bude tako i nikako drugačije. To je, ja mislim, ono što me je i održalo, nateralo da posle svega stanem na noge i prohodam. Imao sam problem samo dok nisam saznao gde su mi odsekli nogu – kad su rekli ispod kolena, više nisam brinuo, kao da se ništa nije desilo. Znao sam da će sve biti u redu. Naravno da niko ne voli neuspeh, ja sam ih imao puno kad sam bio mlad, ali nisam hteo da dozvolim da ovo bude jedan od njih. Sebi postavljam male zadatke svaki dan i idem korak po korak. To mi ne dozvoljava da se opterećujem stvarima koje znam da mogu da prevaziđem. Nisam pekar, nisam doktor, nisam naučnik – ovo je ono što ja jesam, što volim i ne vidim razlog zašto se i dalje ne bih bavio time.
Naravno, ne znam šta bih radio da nije bilo moje porodice. Nikad me nisu ni u čemu sputavali i bili su uz mene svake sekunde kada je bilo teško. Uspeo sam 23 godine da ostanem u sportu koji volim i svake godine iz moje garažice izadje neki klinac koji ostvari neki rezultat… Ti klinci i ta reputacija – to je moj ponos.“

Miloš Spasojević, vozač auto-trka
BUDI PONOSAN NA SVOJE TRAGOVE.