Predrag Lambaša rođen je 10. septembra 1977. godine u Beogradu, a do današnjih dana zivi u Kragujevcu. Srečno je oženjen, a pre pet meseci supruga mu je rodila sina Filipa. „Lambi“ kako ga kolege zovu zakoračio je na trkačke staze pre tri godine, a u međuvremenu je osvojio veliki broj srca zaljubljenika u automobilizam, zahvaljujući žestokim nastupima pomerajući granice.

Titulu šampiona na brdskim stazama u klasi Hibrid overio je na finalnoj trci u Lukovskoj banji, a valja naglasiti da je bio na korak da osvoji i titulu na kružnim stazama.

– Otac mi je bio u auto sportu, pa je ta ljubav presla na mene. Od malena sam sve pratio i išao po trkama koliko sam mogao. Mogućnost da se oprobam u auto sportu mi se ukazala tek u 33. godini (2010.) zahvaljujući Darku Živkoviću koji mi je dao svoj auto da odradim jednu trku i od tada…

Kakve utiske nosite sa debitantskog nastupa?

– Moja prva trka je Vodno 2010. godine na čuvenoj brdskoj stazi u Makedoniji. Osećaj je bio neverovatan. Jedva sam čekao da se sve završi, ogromna trema, čudan osećaj, ali i pored toga sa autom u kojem sam imao pređenih samo 5 kilometara pre toga, uspeo sam da „napravim” prvo vreme po jakoj kiši na treningu. Na trci je preovladalo neiskustvo, nepoznavanje auta i vožnje na slikovima, tako da sam trku završio na trećem mestu – jasan je Lambaša.

Auto sport je pre svega opasan i skup, tako da i učestvovanje u Hibrid klasi (jugo 55), nije mali izdatak za bilo kog pojedinca u Srbiji, tako i za novopečenog oca.

– Najveći deo finansiranja snosim sam, ali naravno isto toliko mi znači podrška porodice, prijatelja i naravno sponzora. Što se tiče onog težeg dela, pripreme auta, održavanja na trci ili kako to mi kažemo šrafljenja tu su opet moji najbliži braća Vlacka i Davor i čovek koji me je naterao da pozajmim auto za prvu trku Miloš Tjuner – slovi Predrag.

Tri sezone za volanom juga 55 nije malo vremena da bi nam odgovorili koja vam je trka za sada najdraža, ali ujedno i sa koje nosite najlošije iskustvo?

– Nekako svaka trka ima svoju draž. Trke za pamćenje su one koje sam završio na najvišem stepeniku pobedničkog postolja, pa bi tako izdvojio trku na Grobniku 2011. godine. Svaka ne završena trka je loše iskustvo, ali kada bi sada premotao film verovatno bi to bilo trka u Kičevu ove sezone, koja me je verovatno koštala titule na krugu. Mali udarac u kamionsku gumu, i ode titula…

Planovi za budućnost i kako gledate na stanje auto sporta u Srbiji i na Balkanu?

– Planovi su veliki, ali su mogućnosti male. Jedno je sigurno da ću sledeće sezone voziti brdski šampionat, kako bih osvojio još jednu titulu i tako se domogao Zlatne kacige. Na moje iskreno nezadovoljstvo gotovo je sigurno da sledeće godine neću voziti Hibrida. Verujem da će kod nas pobediti sport i da ćemo voziti svi zajedno bez ikakvih podela, a nadam se da će se i ostali Savezi iz okruženja pridružiti uz minimalna usklađivanje i tako odraditi sezonu za pamćenje od Kičeva do Grobnika, zasta mislim da vrlo izvodljivo…

Kada bi mogli da birate šampionat, o kojem bi se prvenstvu radilo i zašto?

-Kada bi mogao da biram na brdu bi se oprobao u šampionatu Evrope u klasi N+3000 a na krugu bo bio neki od touring sampionata ETCC, WTCC…

Koje automobile ste vozili do sada?

-Do sada sam se takmicio samo sa YUGO HIBRID-om

Najomiljenija brdska staza?

-Svaka staza je posebna ne znam koju bi izdvojio Kopaonik,Tara,Vodno…možda mi je najdraža Lukovska Banja zbog odličnih rezultata, pobede u generalnom plasmanu i klasi sa prednošću od nekoliko sekundi…

Najomiljenija kružna staza?

-I sa kružnim stazama je ista stvar, svaka je drugačija ali sigurno bi izdvojio Grobnik koji jedno veliko iskustvo i mislim da bi svako trebao da iskoristi priliku ako mu se ukaže da se provoza po njemu, a kod nas bi izdvojio Beranovac jer volim brze staze.
Brzkrug.com