MENI

Milovanović poziva na Slatinu

Milovanović na visini zadatka po klizavoj Krčmarici

24. 09. 2015. Comments (0) Views: 743 Autosport, Reli

Šolajić relista koji uživa na brzincima

Zoran Šolajić iz Čačka spada u malobrojne, a slobodno se može uzeti za utemljivača pravca razvojnog puta reli automobiliste na našim prostorima, kako se od srednjoškolca Saobraćjane škole u rodnom gradu, stasava u vozača, koji gde god učestvuje pledira na postolje, a u isto vreme uživa da vozi za publiku, a ne za pehar.

SolajicDjukanovic

Sve što zna o reliju, odnosno sve što je naučio kroz teoriju i praksu u potpunosti duguje Dušanu Kukiću, u užim krugovima poznatijem kao Matrakuka. Bezgranično obostrano poverenje urodilo je plodom, tako što je pleminiti Dušan jednog nadernog učenika usmerio u svet sporta brzina i od njega stvorio respektabilnog i poštovanog takmičara kako od strane kolega, tako i od publike!

– Te sada mogu reći davne 2003. godine imao sam prvi kontakt sa domaćim auto sportom. U školi je bilo reči kako su potrebni volonteri oko neke aktivnosti u gradu i ja sam se prijavio. U pitanju je bio prvi Čačanski reli, ali se tada niko nije trudio da objasni o čemu reč, već su pitali ko hoće i tako je počelo – veli Šolajić.

Retki se imuni na šarenilo i zvuk trkačkih automobila, a Šolajić definitivno nije jedan od takvih, naprotiv. Pratio je tada uveliko ali na malim ekranim TV prijemnika WRC i razmišljao kako bi bilo lepo…

SolajicDjukanovic1

– Reli sam voleo i pre toga, uredno pratio na satelitu takmičenja po dalekom svetu, ali nisam znao da postoji kod nas, dok nisam video jugo Dušana Kukića. Prvo iskustvo sa njim u kadici trkačkog auta bilo je na Markovici niz brdo pun gas koliko može, a ja gledam samo kako će da se zaustavimo, pa snimim jedno seno, rekoh odlično, jer sam tako gledao u „Žikinoj dinastiji“. Naravno sve se završilo u kontrolisanim uslovima, ali to mi je bilo vatreno krštenje – kroz smeh govori Šolajić.

Saobraćajna škola idealno je mesto da se mladi ljudi upute u tajne najzahtevnije discipline auto sporta.

– Slavica Stanišić nam je držala teorijsku i jedan deo praktične obuke, tako da sam zahvaljujući tome sa velikimm brojem školskih drugova dobio sudijsku licencu. Posle nekog vremena položili smo i za međunardnu licencu, tako da smo mogli da radimo na međunarodnim takmičenjima. U dvorištu škole na poligonu u bezbednim uslovima, radili smo praktični deo tokom reli takmičenja sa Slavicom i Dušanom. Ulazak u vremensku kontrolu, upis, merenje vremena, penalizaciju, regruping i sve ostalo. Tako da sam imao dvostruku korist, prvo kako kao sudija, a kasnije i kao takmičar – jasan je Zoran.

SolajicDjukanovic2

Zbog nedostatka novčanih sredstava Šolajić nije mogao da pazari trkački auto, ali je zato maksimalno učestvovao u pripremi automobila mentora Matrakuke i tako sticao neophodno iskustvo. Bilo je tu svakako vožnje reli jugića, ali daleko od nerazumnih očiju. U periodu od 2003 do 2006. godine aktivno sudi sve auto discipline počev od JU relija, preko Memorijala Obrena Tešića itd.

– U trkački jugo uskačem sa suvozačem Igorom Đukanovićem 2012. godine zahvaljujući Nikoli i Ivani Ratković. Prvo takmičenje Beogradski reli i noćni brzinac na Ada Huji. Potpuno bez priprema i poznavanja staze „napravimo“ drugo vreme u klasi, na veliku radost publike. To je bilo to, pelcovali smo se i sada samo posada koja vozi da bi uživala, vozimo za publiku koja to ume i zna da nagradi, a ne za pehar. Ako smo dobri, a mi jesmo, ali trkačka sprava je do sad uvek bila nedovoljno spremna, i ako nam „dozvoli“ odnosno izdrži do rampe, mi smo na podijumu. Tome me je naučio Kukić i zbog toga sam mu zahvalan – govori Šolajić.

Tokom premijernog relija na brzincu Avala, izlaze iz auta kako bi pomogli kolegi koji je izleteo, na sreću nije trebalo i „zakasne“ samo 25 sekundi. Na sledećem Košutnjaku, puca im poluosovina i tako odustaju, sa konstatacijom da je bolje tako, jer bi se u suprotnom mnogo zaleteli i pomislili da su dobri. Na Ubu su bili na sekundu, odnosno stotinku sa Kepom i Maksom. Tokom brzinca spada im guma, i kasne 8 minuta, posle toga su vozili za publiku, koja im je srdačno odgovarala na stazi i kasnije na ciljnoj rampi.

SolajicDjukanovic3

– Sledeće 2013. godine posle duge zimske pauze startujemo na Beogradskom reliju, noćni brzinac na Košutnjaku, sa potpuno nespremnim autom ali za svoju dušu. Na Zlatiboru smo se domogli drugog mesta u klasi, pre svega zahvaljujući maksimalnoj pomoći Nenada Filipovića Benzinca. Posle toga ustupam automobil drugu za brdsku trku, koji je uspeo da ga utotali. Između ostalih razloga i pomenuti je kumovao da se 2014. godine preselimo u publiku – sumira prve tri sezone Šolaja.

Poučen iskustvima, za 2015. godinu počinje sa pripremama na vreme.

– Za aktuelnu sezonu želeo sam da se pripremimo na vreme, pa sam angažovao Darka Perića, da trkački jugo koji je inače vozio Vesko Prlainović, postepeno dovede u stanje da može da izdrži napore na brzincima. Jahorinu nismo mogli da vozimo zbog mojih poslovnih obaveza, ali smo fokus stavili na Srbija reli. Na kraju auto je bio polupripremljen i samo zahvaljujući pomoći prijatelja u servisu ispeli smo da završimo kao treći prvog i drugog dana. Verujem da je se Perić trudio koliko je mogao, ali je auto u tom trenutku u odnosu na konkurenciju bio najnespremniji, a ipak smo uspeli. Praktično je proradio na poslednja dva brzinca drugog dana. Samo je nešto puklo i počeo da „vuče“ kako treba, što se ispostavilo kao dovoljno da završimo na podijumu – veli Zoran.

Mima Solajic

Reli je skup sport i zahteva odricanja, tačnije ulaganja, ali u mnogome zavisi i od pomoći prijatelja i ljudi dobre volje.

– ITP pumpa iz Čačka uvek je uz nas na svakom reliju. Konkretno da nije bilo Ane Golić da nam pošalje gume, drugog dana Srbija relija ne bi vozili. Korsitim prilku da se pre svih zahvalim mami i ženi, koja me je ubedila učestvujem na Srbija reliju.Ženina podrška ide do te mere, da mi je jednom dala čitavu platu da odem na takmičenje. Naravno i suvozaču koji je u svakom trenutku predani član posade, svakako i kolegama vozačima, koji su nam predano pomogli na razne načine, primera radi Maksa koji nas je jurio 15 kilometara da se vratimo kada smo zalutali na etapi, što vraća veru da među relistima i dalje vlada poštenje i drugarstvo. Ne bih smeo da zaboravim Slobodana Jovanovića kolegu kamiondžiju koji mi je mnogo pomogao za Srbija reli vezano za troškove i logističku podršku.

ZELENI MOSKVIČ NA PEDALE PRVI AUTO

Prvi auto Zoran je dobio za treći rođendan, autić na pedale.
– Tata mi je kupio malog zelenog metalnog moskviča na pedale i od tada sam znao da je automobilizam nešto što me zanima. Moskvić je još čitav, planiram da ga restauriram za sina Davora u narednih godinu dan, jer on sada ima dve. Da sedne za volan taman kada i ja „onomad“ – kroz smeh govori ponosni otac.

Komentari su zatvoreni.