Željko Bato Banićević, čovek, otac i fanatik za autosport. Nadimak „Gorski Car“, nosim sa punim pravom, a zašto, saznaćete? Aako kojim slučajem niste bili prisutni na Balkanu u poslednjih 30 godina onda ne možemo ništa u tom slučaju, ali ako ste bili prisutni, onda znate o čemu se radi…
Banićević je jedan od automobilista koji su ostavili najveći utisak kod omladine u vezi autosporta. Komotno možemo da ga imenujemo kao idejnog vođu autosporta u Crnoj Gori. Mnogo se toga odrekao i mnogo je toga postigao.
Zašto ste izabrali autosport i od kada datira ta ljubav?
– Od malih nogu sam zavolio auto tako da mi ga je otac u dvanaestoj godini kupio, a nikada nije bio vozac. To je bio Fiat 1300. Vozio sam ga od škole do kuće, put je bio uzak i tako sam se inspirisao i mogu reći zaljubio u automobile – uvodne su reči Banićevića.
Prva trka u karijeri i utisci sa debitantskog nastupa?
– Prvu trku vozio sam davne 1976. godine bez dozvole na ime Nikše Nikovica sa fićom. Tada sam u jakoj konkurenciji bio treći iako sam očekivao čak i bolji rezultat jer sam u saobraćaju bio neprikosnoven, pa sam smatrao da i na trci slično mogu. Sve u svemu bio sam zadovoljan.
Za bavljenje auto sportom u našem uslovima potrebno je mnogo para i ogromna podrška, kako porodice, tako prijatelja, ali i sponzora.
– Najveću podršku dugujem svakako mojim roditeljima koji nažalost nisu više dugo sa nama. Mojoj porodici, supruzi, naslednicima Perici i Nenadu, a pogotovo Perici koji je od malih nogu samnom do danas i on je moja desna ruka. Inače je i odličan vozač što je dokazao više puta čak i u Skoplju na jednoj kružnoj trci vozeći Nešin jugo, a Nešo je vec dva puta zaredom šampion Crne Gore. Što se tiče ostale pomoći bilo je od opštine, države, pojedinih sponzora Jugopetrola Kotor, Optime, Ine, Centra Bobana, Lovćen Osiguranja, Pirana Novi Sad, svoga kluba iz Kotora kao i drugih privatnih sponzora – nabraja Bato.
U vitrinama Gorskog Cara nalaze se mnoga odličja, a posebno mu je draga jedna.
– Prvi i jedini slučaj u staroj Jugoslaviji da je neko osvojio dve Dijamantske kacige, a to drugim rečima znači da sam trebao osvojiti 18 titula zaredom, ajmo mladi – poručio je Banićević.
Za 37 godina bavljenja auto sportom mnogo je trka „odrađeno” neke se posebno pamte, dok pojedine odlaze u zaborav.
– Puno je trka u mojoj trideset sedmogodišnjoj karijeri i svega je bilo, čak se i pomalo zaboravlja, a sećam se dobro prve moje titule šampiona Jugoslavije. Na poslednjoj trci Jahorina 1986. godine, borio smo se sa Vesnićem i Mirićem za titulu, a ja sam imao tu sreću da pobiedim. Interesantan podatak da je nas šestoro, trku završilo u sedam desetinki, a u konkurenciji sve samih šampiona poput Komnenovića, Katunarića, Vesnića, Mirića, Milićevića, Mrkše, Renata Vuka i mnogih drugih nije bilo lako biti najbolji što je godinama trajalo.
Pored pobeda i pehara, pehovi, izletanja i razbijanja automobila sastavni su deo auto sporta.
– Na moju sreću nije bilo mnogo loših dešavanja na trkama, ali na Lovćenu sam imao svakakvih stvari, a malo manje sreće nego što sam zaslužio, pa sam na jednom treningu izleteo i uništio auto koji je bio za baciti, a ja uporan kao i celog života odlučim da ga preko noći sredim i uspem u tome. Pošto mi je dosta prijatelja pomagalo, svako je po nešto radio, a jedan moj kolega zvani Goša koji nažalost više nije sa nama, montirao je zglob na polusovini na prvi žleb, a trebalo je na drugi i kad sam krenuo na trku u brzoj krivini na Paprati, zamalo da izletim, kad sam to prošao, rekao sam sebi da i se to više ne sme desiti, moram doći do cilja i stignem, a uz to i pobedim. Jedno iskustvo koje mi je puno kasnije značilo u daljem takmičenju.
Kakvi su vam planovi za aktuelnu sezonu?
– Moj život je automobilizam i želja mi je da se takmičim dok god budem mogao, ali nažalost mogućnosti su na izmaku. Ova teška vremena su dobro potresla sve, a pogotovo automobilizam. Jako mi to teško pada kao najtrofejnijem automobilisti svih vremena, a posebno mi je žao za ove mlađe moje naslednike što nemaju adekvatne uslove. U Jugoslaviji sam bio uvažen kao vrhunski sportista i za to imao 12 godina stipendiju kao i bio korisnik opšinskog budžeta, a sad od toga nažalost nema ništa. Auto koji vozim jako je skup tako da ni sam ne znam da li ću ove godine uopšte krenuti…
Šta misli te o budućnosti auto sporta u Crnoj Gori?
– Sami znate da je u Crnoj Gori problem dvojnih saveza, ali se nadam da je na pomolu rešenje i da će kod nas auto sport krenuti uzlaznom putanjom.Nadam da je rešenje bar u tom pravcu na pomolu, jer svi dobro znaju da je Crna Gora uvek imala vrhunske vozače što je i dokazano.
Kada bi ste imali priliku da birate šampionat, o kojem bi se radilo i zašto?
– Ja sam vozio SFRJ šampionat i mislim da je bio najjači, čak jači i od Evropskog kada su brdske trke u pitanju i jako bih volio da se sve to ponovo vrati. A. čini mi se da to ide u tom pravcu kao što je ovaj kup sigurnosti na putevima i tome dajem punu podršku.
Koje automobile ste vozili do sada?
– Puno sam automobila na trkama vozio od fiće, Fijata 128 sport kupea, 132 f, 125 f, Zastave N, juga 1150 N i A 1300, 1.6 hobi, golfa 1.6 hobi, klio 2000 N, hondu integru 2000 N kao i SP 2000, i sad hondu akord ST.
Najomiljenija brdska staza?
– Trke za koje sam živio su Lovćen i Kotor, mada su mi Vodno, Buzet kao i Tara jako drage staze, ali ću Jahorinu pamtiti po prvoj šampionskoj tituli i naravno svaka ima nešto specificno.
Najomiljenija kružna staza?
– Od kružnih staza mi je jako draga i bliska Beranovac kod Kraljeva, a volio sam da vozim na Mišeluku u Novom Sadu kao i Zalužane kod Banjaluke.
V. Anastasovski
www.brzkrug.com
